Spomenik u Skoplju

Deo filma o Aleksandru Makedonskom

Hronologija

336. p. n. e. : Filip II je ubijen. Nasleđuje ga njegov sin Aleksandar star 19 godina
    335. p. n. e. : Aleksandar u borbama na severnim i severozapadnim granicama makedonskog carstva. U jesen guši bunu grčkih polisa.
    334. p. n. e. : U proleće Aleksandar sa brodovima pristaje u Maloj Aziji, gde kod Granika pobeđuje persijsku vojsku. Zauzima obalne gradove Male Azije. Podiže tabor kod Gordija i preseca Gordijev čvor.
    333. p. n. e. : Prvi boj sa Darijem III kod Isa. Darije beži u Vavilon, gde sprema novi pohod. Osvajanje feničanskih gradova, osim Tira.
    332. p. n. e. : Opsada i pad Tira.
    332.-331. p. n. e. : Zauzimanje Egipta. Podizanje Aleksandrije. Kraj pomorskog otpora Persijskog carstva.
    331. p. n. e. : Prelazi reke Eufrat i Tigar. Druga bitka sa Darijem i pobeda kod Gaugamele. Darije beži na istok u planine. Ulazi u Vavilon i Suzu.
    330. p. n. e. : Stiže u Persiju. U maju spaljuje Persepolis. Darije u Mediji pokušava da podigne novu vojsku. Aleksandar goni Darija i zauzima Mediju i Partiju. Persijanci se dižu bunu i ubijaju Darija, kome Aleksandar sprema častan pogreb u Persepolisu. Zatim otpočenje progon Darijevog ubice - satrapa Besosa. Aleksandar uvodi persijski dvorski ceremonijal. Guši bunu arijskog satrapa Satibarzana.
    329. p. n. e. : Prelazi teški teren gora Hindukuša. Prelazi reku Oks (danas Amu Darja) i ulazi u Baktriju, gde je vladao Besos pod nazivom Artakserks IV. Hapsi Darijevog krvnika Besosa i ubija ga.
    328. p. n. e. : Boj u Sogdijani. Ubijeni Klit i Kalisten.
    327. p. n. e. : Ugušene poslednje bune u Sogdijani. Ulazak u Indiju. Napredovanje u dva pravca prema reci Ind.
    326. p. n. e. : Prelazi reku Ind. Teška i krvava bitka kod Hidaspa i pobeda nad kraljem Porusom. U bici gubi svog legendarnog konja Bukefala, po kome naziva lokalni grad. Na reci Hifaz (Bias) dolazi do pobune njegovih vojnika, naređuje povratak. Spušta se niz reku Ind. Pobeda nad Malijcima.
    325. p. n. e. : Odseda u Patali (Hiderabad) u delti Inda. Gradnja brodova i luke. Kraterov pohod preko Bolanskog prelaza i Kandahara. Nearh plovi pored obale prema Persiji. Povratak u Persiju.
    324. p. n. e. : Aleksandar obnavlja Kirov grob. Svadba u Suzi. Buna u Opisu. Aleksandar u Ekbatani dočekuje Hefestionovu smrt. Bitka sa Kosajcima u Luristanu.
    323. p. n. e. : Aleksandar Makedonski umire (navodno od malarije).

Naslednici

Iz ovog zločinačkog vrtloga odmah se pojaviše tri ličnosti. Veliki deo starog persiskog carstva , čak do Inda na istoku i skoro do Lidije na zapadu držao je vojvoda Seleuk, koji je zasnvao seleučku dinastiju. Makedonija je pala u ruke jednom drugom makedonskom vojvodi, Antigonu. Jedan treći makedonac , Ptolomej, obezbedio je sebi Egipat i pošto je Aleksandriju učinio svojim glavnim gradom, uspostavio je dovoljnu pomorsku premoć kako bi držao u rukama i Kipar i beći deo feničke i malo-azijske obale. I ptolomejsko i seleučko carstvo trajalo je znatno vreme, a oblici vladavina i u Maloj Aziji i na Balkanu bili su nestabilniji. 
Antigon je bio poražen i ubijen u borbi kod Ipsa (301. Pre Hrista), ostavljajući za sobom trakiskog namesnika Lizimaka i makedonskog i grčkog Kasandra. Manji namesnici odsecali su za sebe manje države. U međuvremenu navaljivali su dole kako sa zapada tako i sa istoka varvari na taj razbijeni oslabljeni svet. Sa zapada su došli Gali , narod blisko srodan Keltima. Oni su pravili upade u Makedoniju i Grčku do Delfa (279. Pre Hrista) , a dve njihove grupe prešle su preko Bosfora u Malu Aziju , prvo stupala u najam kao plaćenici a potom se sami nezavisno uređivali kao pljačkaši. 
Usred  svih tih pokidanih delova pasprslog jelenskog carstva ističe se naročito jedna državica koja zahteva da joj se zasebno pokloni bar kratak odeljak. To je pergamsko kraljevstvo. Mi prvi put čujemo za taj grad kao za kao za nezavisno središte iz vremena borbe koja se završila bitkom kod Ipsa. Dok se kovitala plima galske najezde i penila tamo po Maloj Aziji između 277. i 241. Pre Hrista, Pergam je izvesno vreme plaćao danak Galima, ali je zadržao svoju opštu nezavisnost i najzad pod Atalom , odbio da im ga više plaća i pobedio ih je u dve odlučne bitke. Više od jednog veka posle toga ostao je Pergam  slobodan i predstavljao možda najprosvećeniju državu na svetu. Na Akropolju čuvala se bogata grupa zgrada, palata, hramova, muzeja i biblioteka koji bi mogli da se mere i sa onima iz Aleksandrije.  Pod pergamskim knezovima rascvetala se nanovo grčka umetnost. Ubrzo počeo se osećati na istočnom delu Sredozemnog Mora uticaj jedne nove sile, sile rimske republike, koja je Grcima bila prijateljski naklonjena. U tog sili jelenske zajednice iz Pergama i sa Roda našle su svog saveznika i pomaača protiv Gala i protiv seleučkog carstva koje je postalo skroz istočnjačko. Rimska moć došla je najzad u Aziju i porazila celeučko carstvo u bitci kod Magnezije (190. Pre Hrista).  Poslednji pergamski kralj, Atal III 133. Godine pre Hrista, načinio je rimsku republiku naslednicom svog kraljevstva , koje postade rimska provincija u Aziji. 

Aleksandar Veliki

Aleksandar je vladao nad persiskim carstvom kroz šest godina. Njemu je sada bila trideset i prva godina. Za tih šest godina on je veoma malo učinio. Zadržao je veći deo iz uređenja persiskih pokrajina. Putevi, pristaništa i državno uređenje bili su još uvek onakvi kakve ih je ostavio Kir , njegov predhodnik. U Egiptu je jednostavno zamenio stare pokrajinske namesnike novim. U Indiji je pobedio Pora, a potom ga ostavio na vlasti skoro kako ga je i našao.  Aleksandar je izradio plan za veći broj gradova a neki od njih su se i razvili u velike gradove. Osnovao je ukupno sedamnaest Aleksandrija.
Uništio je Tir i sa Tirom čitav splet morskih puteva, pošto je on do tad bi glavni zapadni izlaz na more za Mesopotamiju. Istoričari kažu da je on helenizovao Istok. Mada Vavilonija i Egipat bili su prepuni Grka i pre njega.
U jednom trenutku sav svet od Jadrana do Inda, nalazio se pod jednim vladarom.
On nije pravio nikakve velike puteve, nije uspostavljao nikakve pouzdane pomorske veze. Nije  pomišljao ni na kakvog naslednika. On je od sebe pravio ništa drugo nego ličnu legendu. Ideja da će svet postojati i posle Aleksandra izgledala je sasvim van njegovog dudžovnog opsega. Bio je još mlad to je tačno ali Filip je i pre svoje trideset i prve mislio na Aleksandrovo vaspitanje.

Aleksandrova lutanja

Sledećih sedam godina lutao je sa vojskom po severnim i istočnim krajevima u to doba poznatog sveta. U početku je to bila prosto potera za Darijem. Sami njegovi vojnici, njegovi drugovi , mislili su da je to lutanje kroz maglu, te su najzad zaustavili njegov pohod sa one strane Inda.  Na mapi nam to izgleda kao lutanje bez smera. Čini se kao da se ni na šta naročito ne cilja i kao da se ni dokle ne stiže. Potera za Darijem brzo se završila na jedan žalostan način.
Posle borbe kod Arbele njegove vojskovođe su ga zarobile i povele sa sobom u prkos njegovoj želji da se preda Aleksandru na milost i nemilost. Za svog vođu zabrali su Besa. Potom je hastupio žestok lov na karavan koji je skoro leteo i nosio sa sobom zarobljenog kralja. U zoru, posle cele noći proganjanja ugledaše ga daleko pred sobom. Begstvo se pretvori u skoro slepo srljanje. Prtljag, žene, svi su napustili Besa i njegove poglavice. Ostavili su za sobom još jedan teret, pored jedne bare podalje od puta naišao je uskoro jedan makedonski vojnik na napuštena kola . U tim kolima lažao je na više mesta izboden i smrtno krvav Darije. Odbio je da ide dalje sa Besom i nije hteo da uzjaše konja što su mu ga doveli. Kada je po izlasku sunca stigao Aleksandar, Darije je već bio mrtav. Za istoričare su Aleksandrova lutanja naročito zanimljiva jer su njegovi pohodi odveli u predele u kojima sve do tada ništa pažnje vredno nije zabeleženo.  Otkriva se da to nisu bili pusti predeli već puni naprednog života.
Aleksandar je marširao do obala Kaspijskog mora , a odatle je krenuo na istok preko današnjeg zapadnog Turkmenistana. Osnovao je grad, Herat. Odatle je otišao na sever preko Kabula u planine srednje Turkmenistana. Kasnije se vratio na jug i sišao u Indiju. Na gornjem Indu vodio je veliku bitku protiv viteškog kralja Pora u kojoj se makedonska pešadija sukobila sa jednim opasnim redom slonova i pobedila ih. Možda bi produžio i dalje na istok ali su njegove čete to odbile. Da su ga njegovi vojnici poslušali verovatno bi nastavio prodiranje na istok i negde bi nestao iz istorije. Dakle, bio je primoran da se vrati. Sagradio je flotu sa kojom je sišao do ušća Inda. Tu je podelio svoju vojsku. Glavnu vojsku poveo je duž puste obale nazad ka Persijskom Zalivu, i taj deo propatio je putem mnogo zbog žeđi. Tako je pogubio mnogo ljudi.  Sa drugim delom vojske sastao se na ulazu u Persiski Zaliv. U toku tog šestogodišnjeg putovanja bilo je mnogo bitaka, pokorio je mnogo tuđih naroda i zasnivao gradove. Mrtvog Darija video je u junu 330. Pre Hrista a u Suzu se povratio 324. Pre Hrista. Carstvo je našao u rasulu. Baktrija i Medija behu se pobunile a Olimpija je dovela vladavinu u Makedoniji do nemoguće situacije. Kraljev blagajnik Harpal pobegao je sa svim što se iz kraljeve blagajne moglo poneti, i rasipajući novac na potkupljivanja uputio se u pravcu Grčke. Pričalo se da je jedan deo Harpalovog novca došao Demostenu ruke.

Aleksandrova osvajanja

Proleća 331. godine  pre Hrista, vratio se u Tir, te je marširao otuda unaokolo ka Asiriji. Blizu ruševina zaboravljene Ninive naišao je na veliku persisku vojsku . Persijanci su se uglavnom oslanjali na već zastarelo oružje, na ratne dvokolice. Tako je Darije imao jedan odred od dvesta na broju. Na svakim dvokolicima bile su uz točkove, uz rudu i sa strane pričvršćene oštre kose. Po četri konja je vuklo svaku od tih dvokolica. Spoljni konji služili su u glavnom kao odboj za unutrašnja dva što su kola vukla.
Izvežbani Makedonci kretali su se vešto kao da će da zaobiđu persiski front. Persijanci, prateći taj pokret prema boku, napravili su otvore u svojim redovima. Tada je odjednom krenula u juriš disciplinovana makedonska konjica grupišući se na tako otvoreno mesto i razbila glavninu persiske vojske. Pešadija je nagrnula za konjicom. Sredina i levo persisko  krilo su bili razbijeni. Persiska sila više nije ličila na vojsku. Postali su jedno mnoštvo begunaca preko vrele ravnice ka Arbeli. Pobednici su ih jurili i ubijali sve do mraka. Takva je bila bitka na Arbeli, održana je prvog oktobra 331. godine pre Hrista. Darije je pobegao na sever, a Aleksandar je marširao na Vavilon. Vavilon je još uvek bio bogat i važan. Isto kao i Egipćane , Vavilonce nije mnogo pogađala promena od persiske na makedonsku vladavinu.
Otišao je je u Persepolis gde je u vrhuncu jedne pijanke spalio veliku palatu kralja nad kraljevima . Posle je izjavljivao da je to grčka osveta za Kserksovo spaljivanje Atine.

Prvi pohodi

Od samog početka Aleksandrove vladavine moglo se videti u njegovim delima koliko je on bio dobro pojmio planove svoga oca, i koliko su bile velike njegove sposobnosti. Potrebna bi bila jedna cela mapa tada poznatog sveta , pa da pokažemo tok njegovog života.  Pošto se prvo osigurao od strane Grčke da će biti vrhovni vojskovođa njenih sila, pošao je sa svojom vojskom preko Trakije do Dunava. Prešli su reku i spalili tamo jedno selo. Zatim se opet vrati preko reke i pođe na zapad, da se preko Ilirije spusti. Tada se pobunio grad Teba i njegov sledeći udarac bio je namenjen Grčkoj. Tebu Atina nije pomagala tako da je bila osvojena i opljačkana. Sa njom se postupalo neobično surovo. Sve zgrade sem hrama i kuće pesnika Pindara, bile su razorene a trideset hiljada ljudi prodano u ropstvo. Grčka je bila prosto zapanjena i Aleksandar je mogao bezbrižno da nastavi svoj pohod na Persiju. Kasnije je pokorio Tir, Gazu i jedan grad u Indiji, pri jurišu na koji je u poštenoj borbi bio oboren i ranjen. Iz tog poslednjeg mesta nije poštedeo ni jednu dušu, ni jedno dete.
Na početku rata Persijanci su imali prednost zato što su bili skoro potpuni gospodari mora.  Lađe Atinjana i njihovih saveznika nalazile su se u skoro bespomoćnom položaju. Da uđe u Aziju, Aleksandar je morao da ide okolo preko Helesponta. Ako bi prodro daleko u persijsko carstvo , zapao bi u opasnost da bude potpuno odsečen od svoje osnove. Prva mu je dužnost prema tome bila da svog neprijatelja onesposobi na moru, a to je mogao samo ako maršira duž maloazijske obale i osvaja pristanište za pristaništem. Dok tako ne uništi persijska pomorska središta.  Da su Persijanci izbegavali bitku i napadali mestimično na njegovu sve dužu saobraćajnu liniju verovatno bi ga uništili. Ali oni to nisu učinili. Jedna persiska vojska , ne mnogo veća od njegove , primila je borbu na obali Granika (334. Godine pre Hrista) i bila uništena. To mu je otvorilo put da zauzme Sard, Efes , Milet i posle žestoke borbe Halikarnas.
Godine 333. pre Hrista marširao je duž obale čak do vrha od onog zaliva što se sada zove Aleksandretin Zaliv. Na njegovom putu čekala ga je ogromna persiska vojska pod velikim kraljem Darijem III koju su planine odvajale od obale. Aleksandar je prošao baš pored neprijateljske sile , pre no što su bilo on, bilo Persijanci opazili kako su bili blizu. Verovatno je tada izviđačka služba bila slaba i kod Grka i kod Persijanaca. Persiska vojska predstavljala je ogroman, rđavo uređen skup vojnika, komore, pratilaca.. Darija je pratio njegov harem, tu je bilo mnoštvo robova, svirača, igračica i kuvara. Čete su bile sakupljane iz svih pokrajina u carstvu. Kod Persijanaca nije bilo nekih načela za zajednički rad.  Obuzet mišljenju da Aleksandra odseče od Grčke , Darije je krenuo to mnoštvo preko planina ka moru. Sreća ga je poslužila da bez prepreka prođe kroz klance , te se ulogorio u ravnici kod Isa među planinom i obalom. Tu ga je napao Aleksandar , koji se radi borbe okrenuo natrag. Napad konjice i falange razbili su glomaznu i trošnu persisku vojsku. Darije je iskočio iz svojih ratnih dvokolica i pobegao na jednom konju, ostavljajući Aleksandru čak i svoj harem.
Aleksandar se posle te bitke pokazao prisebnim i velikodušnim. Sa persiskim princezama postupao je krajnje ljubazno. Držao se čvrsto svoga plana. Darija je pustio da utekne u Siriju a on je nastavio sa svojim maršovanjem na persiske luke- to jest na fenička pristaništa Tir i Sidon.
Sidon mu se predao a Tir se odupro.Ovde imamo najbolji dokaz za Aleksandrovu vojnu sposobnost. Njegova vojska je bila tvorevina njegovog oca, ali Filip se nije prikazao sjajno pri opsadi gradova. Kada je Aleksandar bio dečak od šesnaest godina video je kako su njegovog oca odbili od utvrđenog grada Vizantije na Bosforu. A sad se nalazio lice u lice sa jednim još neosvojenim gradom, koji je izdržavao opsadu za opsadom. Tada je Tir bio ostrvo udaljeno pola milje od obale, i njegov flotu do tada niko nije pobedio. Aleksandar je naučio dosta iz opsade grada Halikarnasa. Prikupio je oko sebe grupu inžinjera sa Kipra i iz Fenikije, sa njim je bila sidonska flota a ubrzo mu je došao i kiparski kralj sa sto dvadeset lađa. Tada je mogao da zagospodari morem. A velika Kartagina je bila upletena u rat sa Sicilijom i nije mu poslala nikakvu pomoć.
Aleksandrov plan je bio da sagradi nasip od kopna do ostrva. Taj nasip i danas postoji. Na njemu je, čim se približio tirski zidovima postavio svoje kule i usidrio lađe. Tirci su upotrebljavali protiv te flote svoje vatrene lađe i pravili ispade iz svojih dveju luka. Pri jednom velikom iznenadnom prepadu na kiparske lađe Aleksandar je imao velike gubitke. Mnoge su lađe bile probijene, a jedna velika galija sa pet reda vesala i jedna sa četri, zarobljene. Aleksandar je ipak napravio prodor kroz zid tako sto su se Makedonci sa svojih lađa peli na ruševine i ušli u grad.
U svakoj opsadi nastupalo je sečenje , pljačkanje grada i prodavanje preživelih u ropstvo. Oko kraja godine 332. pre Hrista Aleksandar ulazi u Egipat i tako mu je i osigurano gospodarstvo nad morem.
Grčka koja je sve vreme bila neodlučna u svojoj plotici, peši najzad da bude na Aleksandrovoj strani , te savet grčkih država u Korintu izglasa za svog vrhovnog zapovednika zlatnu pobedničku krunu. Od toga doba pa na dalje Grci su bili uz Makedonce.
Egipćani su takođe bili uz Aleksandra još od početka. Oni su pod persiskom upravom živeli skoro dvesta godina i Aleksandrov dolazak značio je za njih promenu gospodara.
To je za njih bila promena na bolje. Aleksandar se prema njihovim verskim osećanjima držao sa krajnjim poštovanjem. Na jednome od Nilovih ušća zasnovao je nov grad, Aleksandriju. Na sever od Tira , a blizu Isa , zasnovao je drugo pristanište, Aleksandretu. 

Dolazak na vlast

Aleksandru je bilo tek šesnaest godina kada je Filip smatrao da je već zreo da zauzme mesto pored njega. Za vreme rata sa Bizantom, 340. p. n. e., on je odlazeći iz Makedonije upravu nad zemljom poverio Aleksandru. Imajući vlast u svojim rukama Aleksandar je hteo da uradi nešto o čemu će se govoriti. Krenuo je u pohod protiv Meda u Trakiji i svoj pohod je ovekovečio time što je na pokorenoj teritoriji, sledeći primer svoga oca, osnovao grad koji je nazvan po njemu - Aleksandropolis.

Od toga vremena Aleksandar uzima učešće u državnim poslovima. Kada mu je bilo osamnaest godina učestvovao je u bici kod Heroneje, 338. p. n. e., gde je Filip II pobedio udružene Atinu i Tebu, a Aleksandar je bio zapovednik levog krila. Smatra se da je prvi probio beotsku falangu i najpoznatiji Tebanski odred, Svetu četu. Već tada je pokazao svoje veliko umeće u ratovanju. Kada je došlo do sporazuma sa Atinom, on je predvodio delegaciju koja je u Atinu vratila posmrtne ostatke palih kod Heroneje. Zahvalni Atinjani su podigli njegovom ocu zlatnu statuu, a obojici dodelili atinsko građansko pravo.

Međutim 337. p. n. e. došlo je do razdora u kraljevskoj porodici. Na povratku iz Grčke, Filip se zaljubio u mladu Kleopatru, kćer uglednog i uticajnog dvoranina i vojskovođe Atala i sklopio sa njom brak. Aleksandar se sa ocem žestoko posvađao i isprva je otišao s majkom u Epir. Ipak, ubrzo se vratio u Makedoniju i izmirio s ocem. Filipa je 336. p. n. e. ubio sluga Pausanije. Budući da je i ovaj odmah ubijen pozadina ubistva nikad nije rešena. Razdor u kraljevskoj porodici dao je povoda da sumnja za saučesništvo u atentatu na Filipa padne i na Olimpijadu.

Prema makedonskom ustavu vlast nije automatski prelazila najbližem srodniku kralja, već je skupština Makedonaca bila nadležna, kao nosilac suvereniteta da bira i potvrdi novog vladara. Pretendenata na presto je bilo nekoliko. Moćna stranka Atala nastojala je da presto sačuva za Kleopatrino novorođenče. Drugi su smatrali da presto treba da pripadne Filipovom sinovcu Aminti, jer je Filip posle smrti svog starijeg brata Perdike preuzeo vlast kao namesnik maloletnog Aminte.

Zahvaljujući svesrdnoj i nesebičnoj pomoći Antipatera i Parmeniona, Aleksandar je uspeo ukloniti ostale pretedente i da sam bude proglašen za kralja. Ubijen je Aminta, a Atal koji se sa vojskom nalazio u Maloj Aziji, nije mogao biti odmah uklonjen. Tek 335. p. n. e. po povratku iz Grčke, Aleksandar je poslao čoveka sa poverljivim nalogom da ubiju Atala. Parmenion koji je bio u Maloj Aziji pokazao je odanost kraljevskoj kući kada je, iako mu je Atal bio zet, dozvolio da se izvrši ovo političko ubistvo. Uskoro su i Kleopatra i njeno malo dete pali kao žrtve Olimpijadine krvave osvete.

Detinjstvo Aleksandra Makedonskog

Da je Aleksandar po svome poreklu s očeve strane bio Heraklid od loze Karanove, a s materine Eakid od loze Neoptolemove, pouzdano se zna. [3] Aleksandar je spojio u sebi mnoge karakterne crte oba roditelja. Od majke je nasledio strasnu i pomalo jogunastu ćud, iracionalnu čežnju za nepoznatim i herojsku slavu. Od oca je uzeo nesalomljivu volju i energiju, neobuzdanu narav, hrabrost, vojnički dar i izvanredan praktični duh. Vojska koju mu je otac stvorio i ostavio u nasleđe bila je nasavršenije oruđe u ostvarivanju svojih želja.

Aleksandar je imao još jednu sreću da postane učenik čuvenog grčkog filozofa Aristotela. Kada mu je bilo četrnaest godina Filip je pozvao Aristotela u Makedoniju i poverio mu vaspitanje svog sina. Časovi gimnastičkih vežbi, jahanja, lova i igara smenjivali su se sa čitanjem pesnika i razgovorima o poeziji, sa učenjem geometrije, astronomije i retorike. On je Aleksandru ulio ljubav prema Homerovim spevovima. Njegovi omiljeni junaci i uzori koje će slediti postali su Herakle i Ahilej. Njegova nastavnička misija trajala je najviše tri godine.